Uveli Cvet…♥

Kad se potroše sva praštanja
kad čovek ostane bez snova i maštanja,
i kada se u isto vreme mrzi i voli
i boli me a ne osetim da boli.
Umorne ruke spuštam niz telo
želja nestaje za svim što se htelo
i bezlično deluje svaki novi dan,
budim se i ustajem bez da sam usnio san.
Bez vere u ljubav,bez vere u sutra,
bez vere u neka bolja jutra,
bez vere u lepo,bez nade i straha,
nista nisam tek jedna čestica praha.
Pogledom s prozora gledam na svet
sve lista i talasa,a ti si tek uveli cvet
zeljan da se sakrije od tuđih pogleda,
tuđa je sreća tvoja uvreda.
Jer jednom sam ti bio srećan
i mislio da taj je osećaj večan
verujući u ljubav kao svi smrtnici
a ona me ostavi na pustoj stanici.
A ja sam čekao i čekao da se vrati,
prolazile su godine,meseci i sati
i dalje cekam sam na peronu
gledajući kako odlaziš u zadnjem vagonu.
I suza za suzom bezbroj njih
zgužvani papiri na svakom po neki stih,
al’ sve si praznija i bez volje
ne verujući da jednom biće bolje.
Odvlačim se poput džukca u svoju jazbinu
spustam zavese na pozorišnu binu
i privodim kraju predstavu dramskog komada
sa željom da pobegnem daleko od ovog grada.
I onda i dalje sa prozora gledam svet
jer život je kao leptir, a ti si cvet
al cvet kao cvet bez vode vene
a sreća je nedostupna za neke žene.
I topiš se nestajući u tišini
gubeći se kao senka u daljini
a iza tebe ostaće tek prašine trag,
trag kao dokaz koliko ti je neko bio drag.